Dragoslav Sekularac Seki covek za sva vremena
Dusan Popovic
Dragoslav Sekularac Seki Dusan Popovic Dragoslav Sekularac Seki covek za sva vremena Beograd 2006g, mek povez, 103 strane, solidno ocuvano Samo njegovo ime i prezime govori mnogo o njemu. Reč je o nekad jednom od najboljih fudbalera planete koji je umeo da zaseni i najboljeg igrača sveta (Pele), a i ceo rivalski tim (Urugvaj). Ali, to su posebne priče. Kao što je posebna da je zbog njega, a ne zbog Tita, u Beograd došao Đani Anjeli, tada bos FIAT-a i torinskog Juventusa!
Dragoslav Šekularac (73) je fudbal igrao u Crvenoj zvezdi, nemačkom Karlsrueu, američkom Sent Luisu, OFK Beogradu, kolumbijskom Santa Feu, francuskom Parizu, srpskom klubu Beli orlovi iz Toronta i, naravno, reprezentaciji Jugoslavije.
Ima diplome metereološke i više trenerske škole. Za sebe kaže da je dovoljno obrazovan, jer je fudbalski intelektualac. Na tom sportskom putu naučio je i dva strana jezika: španski i engleski, a to su, ističe, „posebni fakulteti”.
Dva puta se ženio. S Gordanom ima ćerke Aleksandru (48), koja živi u Americi, u braku bez dece, i Ivanu (45), od koje ima dvoje unučadi: Danicu (16) i Aleksu (5). Iz drugog braka, s Brankom, ima sina Marka (32) i ćerku Katju (25).
Kad ste upoznali loptu?
Imao sam devet godina. Otac Bogoslav je, kao pravnik, radio u Čoki, pa je prebačen u Beograd, a to je za mene bilo presudno. Stanovali smo u Hilandarskoj ulici, a na mestu današnje palate „Politika” bila je Druga muška gimnazija. Bio sam tada glavni igrač kraja u stonom tenisu, u Radio Beogradu, i fudbalu, u dvorištu gimnazije. Otac me šamarima odučio od stonog tenisa, ali nije mogao i od fudbala.
Ko je tu odigrao presudnu ulogu?
U Crvenu zvezdu su me, kad sam imao jedanaest godina, odveli Dobrosav Popović Singa, fotoreporter „Sporta”, i čika Mitke iz „Politike”. Pet godina kasnije bio sam već u prvom timu Zvezde. Ipak, nisu me, te zime, poveli na turneju u Južnu Ameriku. Ali, i na utakmicama drugog tima protiv nižerazrednih ekipa bio sam velika atrakcija. Postao sam fudbalska zvezda Beograda...
Šta ste dobili za prvi ugovor?
Bio sam maloletan, pa su o svemu razgovarali s mojim ocem. Ali, nije tad bilo nekih velikih para. Sećam se da sam za taj ugovor dobio pojačanu ishranu u Zvezdi i dve ploče Katarine Valante. Za sve ostale ugovore dobio sam, praktično, jedan stan. Odnosno uvek su mi uzimali manji, a davali veći... Za poslednji su mi uz veliki stan nudili i tri manja, ali sam umesto tih manjih uzeo novac, koji sam, naravno, odmah potrošio...
Da li se sad zbog nečega kajete?
Nikad ni zbog čega nisam zažalio. Naravno da sam pogrešio što sam umesto stanova uzeo novac. Mislio sam tada da nikad neću ostariti... Umeo sam i umem da uživam celim svojim bićem, u svim radostima života, pa nikome nikad ni zbog čega ne zavidim...
Kako ste proslavili prvi trofej?
Bili je to 1956. kad sam, s devetnaest godina, kao član olimpijskog tima Jugoslavije, stigao u Melburnu do srebrne medalje. Kad smo doputovali u Beograd publika nas je od Novog Beograda, gde je bio aerodrom, nosila na rukama do Skupštine grada, gde sam i ja držao govor sa terase...
Šta vas je posebno radovalo?
Svetska prvenstva. Igrao sam u Švedskoj 1958, kad smo ispali u četvrtfinalu od Zapadne Nemačke (0:1) i u Čileu 1962. kad smo osvojili četvrto mesto. Tu smo se revanširali Nemcima. Pobedili smo ih s 1:0... Moju igru protiv Urugvaja, koji smo pobedili s 3:1, novinari su ocenili – jedanaesticom! A igrači Urugvaja su, pre ulaza u tunel, napravili špalir i aplauzom me ispratili u svlačionicu! To je najveće priznanje rivala jednom igraču u – istoriji svetskih prvenstava!
Koje još uspomene nosite iz Čilea?
Strani novinari su me izabrali u idealni tim sveta. Ali za sve to što smo učinili u Čileu svaki naš igrač dobio je samo pedeset dolara. Jer, Tito je u svom čuvenom govoru u Splitu kazao da mi u Čileu moramo da igramo za domovinu, a ne i za pare! Međutim, ipak sam se iz Čilea vratio s hiljadu dolara u džepu. Toliko sam u toku tog šampionata bio popularan da su mi krupijei nameštali žetone na broj koji dobija!
Koje susrete ste još želeli?
Voleo sam da igram revijalne utakmice na turnirima u inostranstvu. To su susreti bez opterećenja. Jedan od takvih je bio u junu 1962. u Parizu, posle Čilea. Zvezda je brazilski Santos s Peleom pobedila s 1:0, a u „Frans fudbalu” je osvanuo naslov: „Veliki Pele u senci malog Šekularca”. U finalu smo savladili bečki Rapid s 2:0!
Šta Vam je još donela ta 1962. godina?
Dobio sam ponudu od Đanija Anjelija, vlasnika automobilske industrije FIAT, da iz Zvezde pređem u njegov Juventus iz Torina. Cena je bila neverovatna: Crvenoj zvezdi je ponuđeno petsto hiljada dolara, a meni sedam stotina pedeset hiljada.
I?
Zvezda je prihvatila tu ponudu Anjelija koji je, zbog mene, došao u Beograd. Međutim, naši tadašnji političari, na čelu s Titom, nisu imali čast da se lično sastanu sa Anjelijem, pa mi, možda i zbog ljubomore, nisu dozvolili da odem u Italiju. Njihov stav je bio da bi trebalo svojim igrama da zabavljam naš narod, a ne Italijane... Ali, nesreća nikad ne dolazi sama...
Šta se dogodilo?
Neposredno posle toga u Nišu sam, u susretu Radnički – Zvezda, ogorčen suđenjem, digao ruku na sudiju Tumbasa. Promašio sam ga, ali je u „Politici” objavljena slika kako moja pesnica „juri” ka sudijinom licu. Kazna je bila surova: zabrana igranja osamnaest meseci. A te godine, zbog učinka u Čileu, trebalo je da budem proglašen za najboljeg fudbalera Evrope. Ova kazna mi je oduzela tu titulu, a dobio ju je češki half Masopust.
I šta ste tada uradili?
Fudbalsku kaznu sam odslužio u vojsci, onda kraće vreme igrao u Zvezdi, pa otišao u inostranstvo. Moj novi klub bio je nemački Karlsrue, u kome sam bio dve godine, a posle toga sam počeo da lunjam. Otišao sam u Sent Luis (Amerika), pa sam se vratio u Jugoslaviju i igrao za OFK Beograd. Potom me je život opet odveo preko okeana. Ovoga puta u kolumbijski Santa Fe. I tu sam, u trideset prvoj godini, doživeo drugu fudbalsku mladost...
Kako to objašnjavate?
Odgovarala mi je nadmorska visina od dve hiljade i osam stotina metara. Imao sam jako sportsko srce sa četrdeset dva otkucaja u minutu. Kad se ja u toku utakmice zagrejem, oni oko mene već „pocrkaju”... Publika me volela. Ostao sam u klubu čak pet godina. A na turniru u Čileu otkrio sam u brazilskom asu Rildu druga mog kova. Postali smo veliki prijatelji, a za njega je Pele bio kao brat. I od tada smo nas trojica često bili zajedno. Pele je, što se kaže, jednom čovek. Dobronamernijeg od njega nisam upoznao.
Koja politika je Vaša?
Nijedna. Evo mog iskustva s politikom: došao sam 1973. u Bele orlove, klub srpskih emigranata u Kanadi. Bio sam igrač i trener. Ali, dobio sam službeni poziv da se hitno vratim u Beograd. Kad sam to učinio policija mi je oduzela pasoš zbog saradnje sa emigrantima... Nedavno sam opet bio u Kanadi zbog pomoći Belim orlovima. I zbog tog mog postupka ambasada Srbije je organizovala prijem na kome sam nagrađen zbog pomoći srpskom klubu. Na tom prijemu sam, pominjući onaj i ovaj slučaj, pitao: „Da li, posle svega što mi se dogodilo, možete da mi kažete ko je u Srbiji pobedio: četnici ili partizani”... Nikad veći aplauz nisam dobio!
Ko vas je uveo u trenere?
Učinio je to, na velika vrata, Branko Stanković. Bio sam njegov pomoćnik krajem osamdesetih u Crvenoj zvezdi. Ali, pre toga sam sa Džastom, srpskim klubom iz iz Melburna, osvojio Kup i stigao u finale plej-ofa. Proglašen sam tada za najboljeg trenera Australije. Posle odlaska Stankovića postavljen sam za prvog trenera Crvene zvezde, koja je 1991, s trenerom Ljupkom Petrovićem, osvojila titulu prvaka Evrope i sveta. Uz sve ostalo moj veliki uspeh je što sam „naterao” Dragana Stojkovića i Dejana Savićevića da se, posle dugog ćutanja, pomire i progovore. Oni su, posle toga postali najbolji prijatelji i najbolji evropski igrački par. A da je Dejan bio vredan kao Dragan bio bi najbolji igrač na svetu.
Koja je Vaša druga ljubav?
Posle fudbala najviše volim žene. Dva puta sam se ženio i razvodio, ali nikad nisam bio sam. Zaljubljive sam prirode i dugoprugaš sam u tom „sportu”. Rado se sećam svih svojih ljubavi. A verujem i da one vole mene. I sad imam lepu ljubav...(pokazuje sliku)
A na kom mestu Vam je kocka?
Nikad nisam bio profesionalni kockar. Nisam živo od kocke, a ni za kocku. Međutim, volim da učestvujem i u tim igrama. Doživljavam i to kao neku vrstu takmičenja, dokazivanja mentalne snage. Onaj ko dobro igra karte sigurno brže i zdravije misli od onoga koji to ne čini...
Kako sad živite?
Veoma dobro. Materijalno sam potpuno obezbeđen. Imam životnu i sportsku penziju, a i stalnu pomoć Crvene zvezde koja nije manja od hiljadu evra mesečno. A i kad je zdravlje u pitanju ne mogu da se požalim. Zasad me dobro služi svaki deo tela. Najlošije sarađujem s nogama, ali šta su sve pretrpele dobro me još i služe. O srcu mi vode računa doktori Peruničić i Đukanović. Posebno to čine od kako mi je pre pola godine ugrađen pejsmejker.
O čemu najčešće mislite?
O nadi. Nada je životna sila. Nadam se da ću dočekati sve unuke: i Markovu i Katjinu decu... Dok se brijem često zapevam: „Siromah sam, al’volim da živim”. Radujem se svakom danu. Večiti sam optimista..
