Alžir - hronika borbe za nezavisnost od Francuske

Alžir Zdravko Pečar
hronika borbe za nezavisnost od Francuske
kultura bg,1959g
361str., tvrdi povez,20cm,
veoma solidno očuvana
........
Описујући у својој капиталној монографији „Африка” своје доживљаје са овог континента, Здравко Печар каже: „Бубњеви већ увелико зову на узбуну од Конакрија до Акре, све до југа Африке, а бели људи као да не желе да их чују.”[3] Такав јак антиколонијални дискурс, прелажење зацртаних колонијалних граница, подршка ослободилачкој борби афричких народа и њено пропагирање, били су константан и истакнут део текстова, делања и мишљења Веде Загорац и Здравка Печара.[2]

Африка је у време најинтензивнијег деловања брачног пара Загорац-Печар била веома узбудљиво место. Пролазила је кроз „запањујуће брзу деколонијализацију” и борба између два блока полако се премештала на тај континент.[3] У Египту се Печар сместа истакао; био је први страни новинар који је интервјуисао генерала Негиба, номиналног вођу државе, одмах после државног удара у Египту. Прати деловање нове револуционарне владе, интервјуише Насера, први је фото-репортер који на тлу Африке фотографише Тита приликом његове посете Египту 1955. године.[3]

Производ заједничког рада Здравка Печара и Веде Загорац била је и прва монографија која се бави Египтом у Југославији - „Републикански Египат” из 1955. године.Три године касније, проширењем овог текста настала је и капитална монографија „Египат. Земља - народ - револуција”.[3] Претпоставља се да се Ведин писани допринос тицао економије, културе и друштва, а да је Здравко писао о политици, војсци и историји. Године 1957. Здравко Печар је објавио књигу „Шта се дешава на Средњем истоку”.

Пошто је француска војска од 1956/7. протерала већи део алжирских устаника у суседни Тунис, Печар је ускоро стигао тамо. Лета 1958. године он је са командантом једног батаљона Алжирске ослободилачке војске прешао француску утврду и провео два месеца у блиском праћењу алжирске борбе.Печар је у Алжиру био по партијском задатку и преносио је поруке директно југословенском државном врху.

У алжирски рат била је укључена и Веда Загорац, такође на пољу пропаганде. С позиције аташеа за културу у југословенској амбасади у Тунису, она је допринела организовању огромне помоћи за алжирски народ.[2]

Своје највеће путовање по Африци Печар је започео 1959. године. Тада се сусрео са најзначајнијим вођама афричког ослобођења као што су: Патрис Лумумба, Кваме Нкрумах, Холден Роберто, Леополд Седар Сенгор, Џулијус Њерере, Хејстингс Камузу Банда и други.[4]

Године 1964. Печар је на Филозофском факултету одбранио дисертацију „Историја ослободилачке борбе народа Алжира”, а ову је дисертацију касније претворио у монографију „Алжир до независности”. Књиге „Африка” из 1964. године и „Афричка кретања” из 1965. године представљале су дотад најкомлетнији увид у период афричке деколонизације, који су истраживачи заинтересовани за Африку у Југославији користили и деценијама касније.[4