Drevna Persija 

Drevna Persija  Oliver Potežica

Beograd 2007, tvrd povez, odlično stanje, 24 cm, 408 strana

kao nova

......

Oliver Potežica radi već preko 27 godina u diplomatiji, specijalista je za Bliski istok i islam, islamski fundamentalizam i terorizam. Službovao je u Teheranu od 1985. do 1990. i u Jordanu i Palestini, gde je bio ambasador od 1996. do 2001. godine. I dalje radi u Ministarstvu inostranih poslova.

Objavio je oko 500 studija iz oblasti međunarodnih odnosa, spoljne politike, istorije diplomatije, istorije i oko 10.000 novinskih članaka. Kaže da piše iz hobija, a bavi se istorijom starog sveta.

Izdavačka kuća „Filip Višnjić” nedavno je objavila njegovu knjigu „Drevna Persija”, koja je na ovogodišnjem Sajmu knjiga bila jedna od najprodavanijih.

– Persija je oduvek bila misterija, pa i u vreme Aleksandra Makedonskog. Ni on ništa nije znao o njoj. Kada sam rešio da pišem o tome, otišao sam u iransku ambasadu na preporuku ljudi iz Ministarstva inostranih poslova. Tada sam imao 19-20 godina. Dobio sam materijal koji i danas imam, a jedan od njih je Kirova povelja o ljudskim pravima – prvi zvanični dokument u istoriji o ljudskim pravima, koji su Ujedinjene nacije objavile 1971. godine na svim svetskim jezicima. Prvu studiju o istoriji Persije u starom veku napisao sam 1972. na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kasnije sam prikupljao građu kada sam bio tamo.

Knjiga „Drevna Persija” nastala je sasvim slučajno, kaže Potežica uz osmeh. Uopšte nije planirao da je objavi, jer je radio na nečemu potpuno drugačijem. Piše o organizaciji islamske konferencije i jugoslovenskoj krizi, kao i knjigu „Diplomatska korespondencija”. Da se bavi Persijom, zapravo niko nije ni znao osim najbližih prijatelja.

– Napisao sam feljton za „Politiku”, koji je sadržao 200 strana, te mi je prijatelj i urednik u „Politici” predložio da od toga napravim knjigu. Prvi feljton iz tog dela objavio je crnogorski „Dan”, a drugi „Politika”. Priložili smo nove mape, pa i mape bitaka, poput bitke kod Plateje, koja nam je dotad bila nepoznata. Uradio ih je naš poznati kartograf LJubiša Gvojić. „Drevna Persija” daje kritiku evropocentričnog pristupa, posebno grčkog, pošto je Persija poznata uglavnom iz grčkih izvora. To proizilazi iz činjenice da oni nisu imali svoju pisanu istoriju. To je fascinantno. Oni su sve pisali, tako da mogu da se nađu fantastične arhive s neverovatnim detaljima, ali nemaju istorijske hronike, što je čudno.

Život Olivera Potežice odavno je vezan za Persiju. Na prvo službeno putovanje išao je 1979. godine u Iran, a kasnije mu je i prva duža služba bila vezana za tu državu. Govori persijski jezik, a pohađao je i fakultet u Teheranu.

– To je bilo vrlo teško vreme; iransko-irački rat. Tri poslednje godine tog rata bile su najteže koje sam doživeo tamo. Bombardovanje, napadi, nestanci struje, benzina i hrane bili su deo svakodnevice. Dobijali smo kupone za hranu. Iran je veličanstvena i prelepa zemlja, puna kulturnih i istorijskih spomenika. Još uvek je zemlja mistike. Teheran ima 16 miliona stanovnika, što je čudo samo po sebi – priča s oduševljenjem Potežica.

Ovaj diplomata ne pravi nikakvu razliku između ljudi i poštuje različitost. Radi po celu noć, jer je diplomatski posao težak, ako čovek hoće da ga obavlja predano. Različita su iskustva koja je duboko proživeo.

– I u Jordanu i u Palestini bilo je vrlo lepih iskustava, mada je bilo teško. Tamo sam bio neposredno posle rata u Bosni. Jordan je specifična zemlja, jer u njoj živi oko 10-15.000 naših ljudi. Šezdesetih godina su u Jugoslaviji činili najveću studentsku populaciju, pa se i veliki broj naših žena poudavao za njih. Svi ti ljudi koji su studirali kod nas došli su do nekih neverovatnih pozicija, na primer ministar unutrašnjih poslova govori srpski, a ministar poljoprivrede je završio školu u Zemunu – s osmehom objašnjava Potežica, potežući za još jednom cigaretom.

Pored svega čime se bavi, ovaj diplomata je dosad preveo i nekoliko knjiga s engleskog jezika, od kojih je jedna „Ubistvo kralja Aleksandra u Marselju” Vladete Milićevića. Uskoro ga čeka novo putovanje, koje će ga ponovo odvesti na Bliski istok.

J. Svirac